Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!

Ishod referenduma u Irskoj izaziva različite komentare čiji sadržaj u velikoj meri zavisi od toga kako ko vidi Evropsku uniju. Isto je bilo i posle neuspešnih referenduma u Francuskoj i Holandiji pre nekoliko godina. Ne nedostaju mišljenja o tome šta je rđavo u Evropskoj uniji i zbog čega ona nije naročito popularna u mnogim zemljama članicama. Nepopularnost se, naravno, uzima kao negativno političko svojstvo. Šta, međutim, ona govori o samoj Evropskoj uniji?

01: BLIC JE OVLAŠĆEN DA OBJAVI DA SE TADIĆ I DAČIĆ ZABAVLJAJU: Srpski politički igrokaz oko formiranja buduće Nove Vlade, da se ne zezamo, ušao je u onu bolesniju fazu kad sasvim svejedno izgleda čije će vime oralno tetošiti Ivica Dačić, lider ovdašnjih socijalista i, da ne bude zabune, najvažniji čovek u ovoj izjebanoj državi; nadahnut praktičnom devizom da nije važno da li je krava Tadićeva ili Koštuničina, Dačić je nedeljama u matematičkom procesu pojašnjavanja čija krava daje više mleka – pa ovih dana, u opštoj medijskoj nesreći, prisustvujemo transparentnim javnim licitacijama.

Tekuća idejna i moralna reciklaža trebalo bi da obezbedi većinu u parlamentu spremnu da ratifikuje SAA i dalje otvara i oslobađa politički i ekonomski sistem. U stvarnosti u kojoj srpsko društvo verovatno nije u stanju da podnese suštinu sopstvenih većinskih odluka iz bliske prošlosti, niti da u blisku budućnost smesti procese ubrzane transformacije koja bi obuhvatila i svojinsku i mentalnu strukturu. Možda je poželjno, ma kako to bilo bizarno, da evropsku agendu podrži upravo suprotna politička strana, koja, zastupljena koalicijom oko socijalista, nije u stanju da tok vremena još jednom okrene unazad. Sve već viđeno u istočnoj Evropi, nakon prvih izbora koji su pretili da ponište neposredni ishod pada komunizma.

Problem sa Tadićevom izjavom o tome da Socijalistička partija ima svoj bol, kao što Demokratska stranka ima svoj, nije u tome što se ta dva bola izjednačavaju, već što on kao predsednik države time ugrožava bezbednost građana. Da bi to bilo jasno, uporedimo to sa drugom izjavom.

"Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više među nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronađu pravo rešenje koje obezbeđuje sreću za razvoj čitavog društva." - Boris Tadić, predsednik Srbije o zajedničkim mentalnim bolovima Socijalističke partije Srbije i sopstvene Demokratske stranke.

Ovde je racionalna politika proglašena nemoralnom i ekstremnom. Sporni su oni koji je profilišu, ekstremna jer odudara od kolektivističko-oligarhijskog koncenzusa. Apsurdi koji pritiskaju političku Srbiju podvučeni su ishodom izbora koji ne dopušta jednostavna rešenja i iziskuje bolne kompromise.

Bol za izgubljenim predsednikom čini se da je veći i iskreniji kod SPS za Miloševićem, iako ni tamo nije neki naročiti, nego što je to kod Tadića za Djindjićem. Eto vam nove paralele u srpskoj politici, koja tako mnogo govori, i to baš o svemu i svima. A ona prava bol će biti vidljiva već s jeseni, kada na red dodje izglasavanje restriktivnog budžeta i stezanje monetarne politike, kada će ta bol opet biti direktno i prvenstveno isporučena najsiromašnijim gradjanima Srbije, dakle ogromnoj većini. Svako ima svoju bol.

U Srbiji se za vladare uvek nađu nekakvi izgovori. Bolji su u prirodi nego na ekranu. Nekada se govorilo „eh kada bi Tito znao sa ovo“, nego, eto, ne zna, pa zato stvari idu loše. O Miloševiću se govorilo da je za sve kriva njegova žena.

Prva moderna evropska integracija bila je jugoslovenska integracija. Ali danas na najvećem delu bivšeg jugoslovenskog prostora pojmovi Evrope i evropskih integracija deluju prazno i nedostižno.